Pred jednim umetničkim delom – sastav za srednju školu

Dragi drugari pred vama su dva  sastava  koja  govore o ličnom doživljaju nekog umetničkog dela. U ovom slučaju to su odlazak na pozorišnu predstavu i odlazak na izložbu slika. Nadamo se da će vas  čitanje ovih sastava inspirisati da se lepo pripremite za pismeni zadatak i date sve od sebe. Želimo vam sreću. Pronađite inspiraciju čitajući sastave “Pred jednim umetničkim delom.”

Vaša ISKRA MUDROSTI

Pred jednim umetničkim delom (pozorište)

Odlazak u pozorište predstavlja kulturni čin. Pozorišne predstave obogaćuju i oplemenjuju čoveka, jer je uvek u situaciji da se identifikuje sa likovima kako bi pročistio svoje emocije.

Rado se sećam svog prvog odlaska u Narodno pozorište kada sam gledala „Pokondirenu tikvu“, Jovana Sterije Popovića. Čim sam kročila unutra imala sam utisak da sam u nekom drugom svetu. Pogled mi se gubio među redovima u parteru, dok su se sedišta polako popunjavala. Toj magičnoj atmosferi su doprinosile lože koje se nižu u polukrug sve do oslikanog svoda, zlatni ukrasi, prigušena svetla kao i reflektori. Trenutak kada se teška bordo zavesa podigla je bio trenutak koji zaustavlja dah.

Pred očima mi je treperio nestvarni svet, a moje oduševljenje je raslo posmatrajući glumce na „daskama koje život znače.“ Scenografija je predstavljala porodični dom i nije se menjala tokom činova. Kostimi, iako su pripadali nekom davnom vremenu bili su veoma moderni za to doba. Netremice sam posmatrala graciozan hod glumaca po pozornici, uživajući u društvu pokondirene Feme i njenih ukućana. S obzirom da je u pitanju komedija, jedini momenti kada mi usta nisu bila razvučena u osmeh bili su tokom pauze između činova. Opčinjena dogodovštinama glumaca imala sam utisak da sam i ja član te neobične porodice.

I sada vrlo često u sećanju proživljavam utiske sa predstave, željno iščekujući dan da mi se opet ukaže prilika da odgledam neku predstavu u Narodnom pozorištu.

Pred jednim umetničkim delom ( odlazak u galeriju)

Retki su trenuci kada moja generacija i ja obilazimo umetničke galerije. Ne zato što ne bismo voleli, već zato što živimo u vremenu šunda i kiča, tako da u današnje vreme otići na izložbu ili na književno veče podrazumeva da nisi „kul.“

Bio sam sa roditeljima na otvaranju izložbe. To mi je bilo prvi put da prisustvujem jednom takvom događaju. Galerija velika, prostrana. Na zidu okačene slike raznih autora, uglavnom poznatih u našem gradu. Poznati posetiocima, ali ne i meni. Za mene je ovaj svet nekako stran. Bar do sada nisam imao prilike da se nađem u takvom društvu.

Oko mene je puno ljudi.

Hodaju, zastajkuju, gledaju, zagledaju, komentarišu. Pokušavam i ja da vidim nešto na tim slikama, ali ne uspevam. Umetnost mi nije jača strana. Ne razumem te raznobojne šare i nepravilne oblike u koje su slikari utkali deo sebe, deo svoje duše. U džepu mi vibrira telefon. Moram da obuzdam svoju radoznalost, jer sam obećao roditeljima da će mi telefon biti isključen i da ga neću koristiti dok smo u galeriji. Okrećem se, gledam oko sebe, prilazim jednoj po jednoj slici, ali ništa mi to ne znači.

Gledajući ljude okupljene oko jedne slike kako se oduševljeno dive i komentarišu nesmotreno se sapletoh od neku staru crnu patiku koja se naslanjala na neku dasku. Malo je falilo da padnem. Sreća da moju nespretnost niko nije primetio, jer ne bih baš da skrećem pažnju na sebe. Već kad sam ovde, pomislih ne bi bilo loše da učinim jedno dobro delo. Sageo sam se i pomerio patiku i dasku razmišljajući kako li se tu uopšte našla, kad joj je mesto na otpadu. Istovremeno sam bio ponosan na sebe, što sam se bar na tren u ovoj dosadnoj galeriji osetio korisnim. Jeste da posetioci ne treba da raspremaju galeriju, toliko sam bar znao, ali sam istovremeno sprečio nekog od posetilaca da se saplete o istu i prođe kao ja ili još gore.

Odjednom nastade neka pometnja među posetiocima.

Nisam znao šta se dešava, dok ne čuh glas vlasnika galerije – „ Dragi posetioci, upravo mi je javljeno da je nestao eksponat Nevidljivi čovek.“ Pocrveneo sam, shvativši tek tad šta sam uradio. Ta iscepana patika ofarbana u crno nije slučajno bila tu. Na zidu iznad mesta gde je stajala patika, lepo je pisalo „Nevidljivi čovek“ i ispod ime autora. Ako sam nekada poželeo da nestanem, da me nema to je bilo u tom momentu. Srećom, brzo sam se snašao. Provlačeći se kroz gužvu, otišao sam po patiku noseći je vlasniku galerije. Njegovo oduševljenje je bilo vidno. Gromoglasni aplauz se orio galerijom. „Kako je divan ovaj momak, svaka čast“- samo su neke od rečenica koje su dopirale do mene, a ja crven od stida i sramote želeo sam u zemlju da propadnem.

Ako mislite da nikada više nisam kročio ni na jednu izložbu, grešite. To je bio prelomni trenutak u mom životu. Od tada redovno posećujem izložbe u svom gradu, ali se pažljivo krećem među posetiocima, kako opet slučajno ne bih nagazio na neki eksponat.

 2,776 total views,  1 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *