Život mi se u trenu promenio zbog korone

Katkad nam se čini da je život jednoličan i da su nam svi dani isti. Onda shvatiš da u deliću sekunde sve može da se promeni. I da nakon te promene ništa više ne bude isto. Počev od tvog pogleda na sebe i svet oko sebe.

Imala sam tu sreću da sam se odmah nakon završene srednje škole zaposlila na očnoj klinici. Istina, najmlađa po godinama, ali u tome je prednost, jer od starijih i iskusnijih učim, upijam kao sunđer svaku njihovu reč, svaki pokret.

Dani se smenjuju jedan za drugim, pojava KOVID 19 unosi strah u svaku poru ljudskog tela. Ne mora da se kaže, vidi se po pokretima, po nedostatku sjaja u očima. Mediji nam serviraju zastrašujuće podatke. U gradu je opšti kolaps. Dobijam poziv od glavne sestre očne klinike i saopštenje da me premeštaju u KBC „Dragiša Mišović.“ Ne pokazujem strah, ni nevericu. Slušam netremice, ali ne dobijam dovoljno informacija. Ne znam ni koliko ću ostati, ne znam sa čime ću se suočiti, ali bezpogovorno prihvatam. Uostalom i kada sam se školovala za ovaj poziv znala sam da ću se suočavati sa raznim situacijama, raznim uslovima rada, raznim pacijentima. Tada nisam ni slutila, kao ni svi drugi da u tako bliskoj budućnosti može doći do pandemije. Sve to mi je delovalo apstraktno.

Ostajem nema na roditeljske molbe da napustim posao, da se vratim u rodni grad.

Ubeđujem ih da će sve biti u redu, a ni sama ne znam. Svesno ih lažem, samo da ne bi brinuli. A znam, da je roditeljska briga neizbežna. Ovo je moj put, moram koračati njime. Da u ovoj situaciji dam otkaz, ne bih od stida i sramote smela da stanem pred ogledalo. Ne bih smela sebe da pogledam. A to i ne bih bila ja.

Pošla sam sa još četiri koleginice u KBC „Dragiša Mišović.“ Prvi dan je bio kao dolazak na informativni razgovor. Dobili smo informacije o samom virusu, o načinu rada, o novom okruženju. Tog dana nismo počele da radimo, već sutradan. Toliko novih informacija, novo okruženje, cela ta situacija je bila dovoljna da provedem jednu besanu noć razmišljajući.

Prvi radni dan u KBC „Dragiša Mišović“, oblačimo uniformu, pratimo instrukcije kako da je skinemo kad za to dođe vreme i neprestano se akcenat stavlja na to da budemo oprezne. Iskustvo, stečeno u ovoj ustanovi će me pratiti celog života, sigurna sam. Prva tri dana mi je bilo jako teško, ali znala sam da mi je jedina opcija koju imam – ne smem odustati. Tih dana sam trpela nesnosne bolove u glavi i u ušima. Trpela, ali radila. Suzama sam bar na tren pokušala da odagnam taj bol. Sama pomisao da ću 8 sati provoditi bez hrane, vode, bez obavljanja fizioloških potreba, bez mogućnosti da sednem bar na trenutak delovala mi je zastrašujuće. Ako se na to doda i potencijalna mogućnost da se zarazim onda se sav strah višestruko umnožava. Valjda je to u ljudskoj prirodi.

Više od polovine radnog vremena je prolazilo u deljenju terapije,

zatim u hranjenju i presvlačenju pacijenata. Ono što mi je davalo snagu da izdržim su instrukcije starijeg, iskusnijeg kolektiva. Naučila sam mnogo toga, usavršila postojeće znanje i mentalno znatno ojačala.

Nakon par dana dobijamo premeštaj u drugi Blok, gde su hospitalizovani intubirani pacijenti i pacijenti koji se bore za život. Radno vreme 6 sati, skafanderi, kompletna oprema.Nas dve nove kao ispomoć i dve koleginice koje od ranije tu rade. Obe izuzetne u svom poslu i u nesebičnom deljenju znanja. Delile smo posao, trudile se da olakšamo jedna drugoj. Na sve to mojih bezbroj pitanja kako bih što više saznala, naučila, prikupila znanja i stekla iskustvo.

Pacijenti koji nas  molećivim pogledom pitaju „Da li ću umreti?“, je nešto što se rečima ne može opisati. Dok im dajem terapiju hrabrim ih i bodrim, trudeći se da mi ne primete suze u oku i treperenje glasnih žica.

Uvežbala sam da delujem smireno, čak i onda kada mi je najteže. Uvežbala sam da hitro reagujem u svakoj novoj situaciji. Zbog toga je verovatno prostekla inicijativa glavne sestre da odem kao ispomoć anesteziolozima za rad intubacije. Bogatija sam za novo iskustvo i stečeno znanje.

Dani su prolazili i ni jedan nije bio isti kao prethodni, ma koliko to naizgled delovalo.

Tokom nege, pacijent je izdahnuo na mojim rukama. Pokušavala sam da ostanem pribrana, a duša mi se cepala na komade. Zbog njega i zbog mnogih drugih koji su baš u mojoj smeni okončali svoj životni put. I to je život. I u tome se ogleda veličina ovog posla. Da bar pokušaš nekom da olakšaš prelazak iz ovozemaljskog života u onaj drugi, večni.

Zato, ne verujte onima kad vam kažu da je korona laž. Ona je tu i moramo da naučimo da živimo sa njom. Moramo da budemo disciplinovani i da poštujemo mere.

Pomislite na sve drage ljude koje ne želite da izgubite. A, pomislite i na sve nas u skafanderima koji se danonoćno borimo kako bismo spasli svaki ljudski život.

Autor: Simona Stojanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *