Sve će to narod pozlatiti – Laza Lazarević – analiza

Pripovetka  “Sve će to narod pozlatiti”, Laze Lazarevića potresno oslikava sudbinu sina kazandžije Blagoja, koji se sa ratišta vraća bez noge. Istovremeno se suočava sa ravnodušnošću države prema ratnim vojnim invalidima. Dok su se borili za slobodu, ovi ljudi su očekivali dostojanstven život, ali su završili na marginama društva, prepušteni milostinji i zaboravu.

Kroz snažnu metaforu naslova, pisac ukazuje na to da društveno sažaljenje bledi poput pozlate.  Ostavlja ranjene heroje da se sami nose sa fizičkom i psihičkom patnjom. Delo predstavlja oštru kritiku nebrige države prema onima koji su za nju žrtvovali svoje zdravlje i dostojanstvo.

 Sve će to narod pozlatiti – književni elementi

• Književni rod: Epika
• Književna vrsta: Psihološka pripovetka
• Vreme radnje: Kraj 19. veka, neposredno nakon završetka Srpsko-turskih ratova (1876–1878)
• Mesto radnje: Srbija (pristanište na reci Savi i lokalna mehana)

Tema i ideja dela

• Glavna tema: Tragična sudbina i izuzetno težak položaj ratnih vojnih invalida u Srbiji nakon povratka sa ratišta.
• Ideja dela: Oštra društvena kritika nehumanog odnosa države i ravnodušnosti naroda prema onima koji su žrtvovali svoje živote i zdravlje za slobodu otadžbine.

Likovi u pripoveci Sve će to narod pozlatiti

• Kazandžija Blagoje: Otac pun nade i ponosa, čiji se svet ruši kada ugleda svog osakaćenog sina. Njegove reči „Sve će to narod pozlatiti” postaju simbol gorke samoobmane.
• Kapetan Tanasije Jeličić: Ratni veteran koji je takođe prošao kroz strahote fronta.  U pripoveci služi kao svedok tužne realnosti i spona između likova.
• Blagojev sin: Mladi ratni vojni invalid koji se sa ratišta vraća bez noge i leve ruke.  Osuđen na prerano gašenje snova i tešku borbu za opstanak.

Analiza pripovetke – Sve će to narod pozlatiti

Početak radnje (Uvod) – Atmosfera nemaštine i napeto iščekivanje

Socijalno-ekonomska slika društva: Pripovetka se otvara realističnim i sumornim prikazom teških ratnih prilika. Pisac odmah u prvom pasusu slika materijalnu bedu naroda. To se vidi kroz motiv meštana koji lažu da idu peške „radi šetnje“, iako svi znaju da nemaju novca za kola koja se plaćaju. Ova prećutna, društveno prihvaćena laž svedoči o kolektivnom ponosu. Takođe, i o dubokoj nemaštini i unutrašnjem nemiru koji je rat doneo u svakodnevni život.

Mesto susreta i dva različita sveta: Radnja se seli na pristanište.   U napetoj atmosferi dva čoveka  čekaju dolazak broda sa ratišta. To su stari kazandžija Blagoje, koji željno iščekuje svog ranjenog sina, i mladi kapetan Tanasije Jeličić, koji čeka ženu i dete iz ratnog područja.

Psihološki kontrast likova: Dramski zaplet se od samog početka gradi na dubokom kontrastu između ova dva čoveka. Blagoje je čovek iz naroda, predstavnik obične mase.   Kapetan je pripadnik vojne elite. Iako ih povezuju ista snažna osećanja – strepnja, strah i nemir,  oni ih pokazuju na potpuno suprotne načine:

Blagoje svoj strah i unutrašnju paniku leči neprestanim pričanjem. Pokušavajući  glasno da ubedi  sebe i druge da će sve biti u redu.

Kapetan Tanasije se povlači u sebe, ćuti i svoj nemir zadržava duboko u sopstvenoj duši.

Zaplet – Dolazak broda i suočavanje sa surovom istinom

Trenutak istine: Brod konačno pristaje, a sa njim dolazi i trenutak bolnog suočavanja sa stvarnošću. Blagoje u masi ne uspeva odmah da prepozna svog sina. Njegov um odbija da prihvati najgori scenario. On se očajnički nada da je mladić lakše ranjen i da su strahovi bili neopravdani.

Emotivni slom: Kada konačno prepozna svog sina i ugleda surovu istinu.  Mladi heroj se vratio kući bez noge i leve ruke. Blagoje doživljava strašan psihološki šok i pada se u nesvest. Njegov svet iluzija se u tom trenutku potpuno raspada.

Kontrast sreće i nesreće: Paralelelno sa ovom tragedijom, kapetan Tanasije dočekuje svoju ženu i sina žive i zdrave. Ovaj oštar kontrast služi da dodatno naglasi dubinu Blagojeve nesreće. Gledajući osakaćenog mladića i slomljenog oca, kapetan i njegova supruga kroz tuđu tragediju postaju svesni prave vrednosti i veličine sopstvene sreće.

Vrhunac (Kulminacija) – Gorka iluzija o „pozlati“ i spoznaja sudbine

Blagojev očajnički krik: Suočen sa istinom koja nadilazi njegove odbrambene mehanizme, stari Blagoje upada u stanje teškog psihološkog poricanja. Ne mogavši da prihvati da mu je sin doživotni bogalj, on histerično pokušava da ublaži situaciju pred okupljenom masom. Počinje grozničavo da viče i ponavlja čuvene reči: „Sve će to narod pozlatiti!“ To besomučno ponavljanje nije ništa drugo do očajnički pokušaj da ubedi samog sebe. Da ublaži sopstveni nepodnošljivi bol i nađe slamku spasa u veri da će društvo ceniti žrtvu njegovog deteta.

Trenutak bolnog otrežnjenja: Kada kapetan Tanasije prvi pruži novčani prilog, a za njim krene i ostali narod, pokreće se lavina milostinje koja umesto utehe donosi konačni slom. U tom trenutku, ranjeni sin bolno i jasno shvata svoju sudbinu. Dok mu u krilo padaju sitni novčići, satovi i maramice, on shvata da u očima sveta više nije heroj, već običan invalid i prosjak.

Slom dostojanstva: Primajući te sitnice, mladić postaje svestan da mu tapšanje po ramenu i trenutna samilost prolaznika neće vratiti nogu, niti  obezbediti smislen život. Njegova situacija je bezizlazna.  Budućnost mu je svedena na preživljavanje od tuđe milosti. Sa tom istinom konačno mora da se suoči i sam Blagoje.  Maske padaju, a ponosni otac shvata surovi usud koji je zadesio njegovu kuću.

Epilog – Surova realnost i konačni slom porodice

Dva suprotna životna puta: Kraj pripovetke donosi hladan, dokumentarni osvrt na dalju sudbinu likova, ostavljajući čitaocu gorak ukus nepravde. Pisac povlači jasnu i surovu liniju između sreće i nesreće, privilegovanih i odbačenih.

Kapetan Tanasije nastavlja svoj život u sreći i blagostanju. Okružen je porodicom. On je predstavnik klase koju je rat poštedeo najgorih muka.

Blagojev sin dobija minimalno izdržavanje iz državnog invalidskog fonda koje nije dovoljno za život.  Zbog toga je prisiljen da prosi na ulici. On postaje živi spomenik ljudske i državne nezahvalnosti.

Stari Blagoje nije izdržao teret sopstvene i sinovljeve nesreće. Potpuno slomljen tugom, krivicom i uništenim nadama, odao se alkoholu i ubrzo umro u bedi.

Laza Lazarević (1851. – 1891.) je po profesiji bio lekar, i upravo je to njegovo životno iskustvo dalo delu neprocenjivu autentičnost. Scene stradanja, bolničke atmosfere i telesnih sakaćenja pretočio je direktno sa klinike u književnost. Duboko pogođen patnjom vojnika, on je bio prvi pisac u srpskoj književnosti koji je hrabro otvorio teme kao što su posleratne psihičke traume, materijalno i moralno propadanje porodice.

 

 

 418 total views,  70 views today