Kroz mećavu, Petar Kočić – analiza pripovetke

Pripovetka Petra Kočića „Kroz mećavu“ govori o teškom životu bosanskog seljaka i njegovoj borbi za opstanak. Prikazan je deo čovekovog života u okolnostima koje su pogubne za njegov život. Glavni junak pripovetke Relja Knežević je zarobljen u snežnoj oluji zajedno sa svojim sinovcem Vujom.

Tema: Borba čoveka sa životnom sudbinom i surovom prirodom.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: početak 20. veka

Mesto radnje: planina Zmijanje, Bosna

Likovi: Relja Knežević, Vujo

Kroz mećavu – analiza likova

Relja Knežević je prostodušan i dobroćudan seljak iz Bosne. Dok je bio bogat bio je veoma ugledan. Prolazeći kroz razne životne nedaće dočekao je starost kao sirimašan i očajan starac. S obzirom na tragičnu sudbinu koja ga je zadesila u mislima se rado vraćao u srećne dane, žaleći za njima.

Bez obzira na sve životne nedaće koje su ga zadesile, Relja je ipak ostao pošten i dobar čovek. Uvek je bio spreman za nove životne izazove i borio se do kraja. Relja je pognut starac, debelih, nakostrešenih obrva od zime. Oči su mu umrtvljene, suviše umorne, ali to ga nije obeshrabrilo da pređe put koji je namerio. Koščat i krupan starac je istovremeno požrtvovan i borben, jak i hrabar.

Vujo je slabašni dečak od 12 godina sa kojim se sudbina surovo poigrala. Vujo je dečak bez roditelja o kome je brinuo Relja. Oni su jedan drugome bili sve. Jedan drugome su bili porodica. Vujo slabašan namučen dečak sa teškom sudbinom koga na kraju priroda savladava i odvodi ga u smrt.

Kroz mećavu – ukratko prepričano

Pripovetka Kroz mećavu govori o Relji Kneževiću i njegovom sinovcu koji se bore protiv stihije prirode i životnih nedaća koje su ih pogodile. Relja je čitavog života bio borben ali njegova borba sa prirodom nije mogla da prođe bez gubitka. Mada na prvi pogled deluje da je ova priča jednostavna ona ustvari ima mnogo dublju ideju.

Povratak kući sa pijace

Pripovetka počinje u sumrak kada Relja i njegov sinovac kreću na put. Na samom početku pisac nam predočava njihov težak životni položaj. Oni kreću sa pijace iz varoši gde su išli da prodaju kravu. Ne samo da nisu uspeli da je prodaju, već ih niko nije pitao ni za cenu. Očajan Relja nije imao suza mada bi najrađe plakao od bola. Sve to mu znatno teže pada zbog deteta koje je sa njim. Uzdahnuo je i krenuli su nazad.

Sa Reljom je i dečak Vuja, njegov sinovac od 12 godina. O tome koliko je njihov položaj bio težak govore nam i dečakove promrzle ruke. Uzaludan je bio sav njihov trud da prodaju kravu. Kočić nam kroz pripovetku „Kroz mećavu“ samo potvrđuje svoju umešnost u dočaravanju likova koje tako vešto opisuje. Relja je opisan kao sed, koščat starac koji je krupan kao stena. Njegov izgled pisac poredi sa planinama koje se izdižu u njihovom selu.

Sneg pod njihovim nogama škripi i sve je prikazano kroz turobnu i tešku atmosferu.

Starac Relja je brinuo o svom sinovcu. Pokušavao je da priča sa njim, ali dečak od preterane hladnoće nije mogao da odgovara. Ćuteći je koračao za stricem i za kravom. Dečak je opisan u pripovetci kao nakostrešen i ukočen. Promrzao i iznemogao a njegove male ruke su od zime pocrnele.

Iz svake Reljine reči naslućuje se bol i očaj. Opis čitave atmosfere nas navodi da tokom čitanja naslućujemo neku nadolazeću tragediju, neku zlu sudbinu koja se nadvila nad njih. Relju sve vreme obuzimaju crne misli i neprestano prebira po svojoj duši.

Kroz mećavu – sećanje na mladost

Zatim sledi retrospektivni osvrt na dane iz Reljine mladosti. Nekada je Relja bio nadaleko čuven. Bio je najnapredniji i najzgodniji domaćin, a o njemu se pričalo po mehanama, kasabama i drumovima. „Njegova porodica imala je i do četrdeset, pedeset čeljadi, toliko ih je bilo na njivama, svi snažni i zabrekli, raspevani i veseli. To su ljudi neobuzdane planinske snage, belog grla, rasli ispod pomodrelih gorskih visova.“ Govori se o bogatstvu koje je Relja imao. U pitanju su stada ovaca, goveda i bika Jablana koji je čuven po svom junaštvu. Na slavljima kada se nazdravljalo, jedni drugima su uz zdravicu želeli da im rodi kao u Relje Kneževića.

Njegova stoka je slata caru. Njegova su muška čeljad sva do zuba bila naoružana i niko im nije tražio dozvolu za to. Relja nikada nije prihvatio da bude knez, ni za kakve pare. On je potomak Rajka sa Zmijanja što se u pesmama peva. Mrzeo je čaršiju i retko silazio u nju. Unapred bi se znalo kada će Relja Knežević da siđe u grad. Svi su se divili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši je vladala toplina i slast.

Tama se nadvila nad Reljinu kuću

Zatim se dešava obrt. Jednog kobnog dana u selu su se digli jaki planinski vetrovi i njegova stoka je stradala, tama se nadvila nad Reljinu kuću. Ubijen iznenadnim jadom i čemerom Relja je hodao nemoćno. I Jablana je našao mrtvog i zbog tog događaja prva žrtva je potekla iz Reljine kuće.

Mali Đoko, zbog velike žalosti za Jablanom, bolom je iskidao svoju dušu. Iza Đoke, deca su mu se u kući počela razboljevati i umirati. Relja je tamneo u obrazima kao kakav grešnik i iznemoglo je šaputao i mrmljao.

Nakon svih tih događaja Relja je retko izlazio iz kuće. Ljudi su ga izbegavali a na zborovima se više njegovo ime nije pominjalo. Za svoje pokojnike Relja je napravio groblje koje je lepo uredio. Nije imao nikoga na svetu sem svog sinovca Vuje. Voleo je dečaka, brinuo je o njemu. Relja se mučio radeći za nadnicu.

Pohod kroz mećavu

Zatim nas pisac vraća na pripovedanje i nastavlja se započeti događaj. Relji je najteže bilo što su sutra Zadušnice i što će grobovi njegove dece biti neosvetljeni, nema novca ni sveće da kupi. Sve je on to pričao Vuji, ali ovaj ga nije slušao, samo se tresao i cvokotao zubima. Sneg je bivao sve jači dok su se peli na planinu da bi se spustili u polje. Starac se stalno okretao i Vuju pitao: „Ideš li rode“, a Vujo bi odgovarao: „Idem, idem“. Spremala se velika mećava, a Relja je svo svoje toplo odelo dao malom Vuji.

Relja se suočavao sa silnim  mećavama , koje mu nisu ništa mogle. Umorni i malaksali zastajali su da se odmore. Tada se ništa nije čulo sem njihovog disanja. Cela priroda je bila mrtva.

Kada su se spustili u polje svi putevi su bili zavejani, nigde nije bilo ni daha od života. Relja primeti das u zalutali pa viknu iz sve snage: „Pomagajte, zabasali smo…Pomete nas mećava“.

Ispred kuće Nakomića, koji su odvajkada navikli da spasavaju ljude u mećavi, zasja svetlo i ču se: „Na desno braćo…“

Starac Relja je stalno proveravao ide li Vujo iza njega. U jednom trenutku nije bilo odgovora. Okrenuvši se iza sebe,Relja nije video ni Vuju ni kravu.Relja je bio bos i skoro go, silno je jauknuo i pao kraj deteta u sneg.

Zla kob se nadvila nad njima

U poslednjem pasusu pripovetke „Kroz mećavu“ vidimo svu silu i jačinu prirode koja čoveka odvodi u smrt.

„Polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti…“ U ovoj poslednjoj rečenici je iskazana sva zla kob. Vidimo kontrast između pomahnitale prirode i izmučenog Relje i malog Vuje. Najemotivniji trenutak je na kraju pripovetke kada Relja leži kraj izmučenog tela deteta. Poljubac u poslednjim trzajima života.

Pripovetka Kroz mećavu obiluje bogatim pejzažima, jer pisac na taj način pokušava da nam dočara situaciju u kojoj se nalaze akteri ove pripovetke. Borba sa prirodom ustvari simbolično predstavlja čovekovu borbu za život.

Nadamo se da smo uspeli da vas zainteresujemo da pročitate pripovetku „Kroz mećavu, Petra Kočića. Voleli bismo da vaše utiske podelite sa nama.

 

 4,099 total views,  2 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *