Ne dozvoli da te ubede – poučna priča

Inspirisana razgovorom sa prijateljicom dođoh na ideju da napišem ovu priču. Možda će nekome biti od koristi, možda će na nekog delovati otrežnjujuće, a ako na sreću među vama nema takvih, zanemarite je. U svakom slučaju “Ne dozvoli da te ubede!”

Izgubila je sebe. Ne zna ni kad ni kako se to desilo, jednostavno je izgubila sebe. Izgubila je svoje „Ja“, svoje dostojanstvo, svoj integritet. Slabašna leđa popuštaju pod teretom života, nema više želju ni da se bori kao nekada. Predala se potpuno. Jednostavno, ne želi. Umorna od svega. Od neprospavanih noći, od teškog rada, od sumornih misli. Umorna od bremena koje nosi na leđima dugi niz godina. Bore smejalice oko usta otkrivaju da je nekad umela da se smeje. Više nema ni toga. Nema osmeha na usnama, nema vedrog, bistrog pogleda. Utihnuo je.

Ubedili su je da je ništavna.

Ništavna, jer ne zarađuje onoliko koliko se od nje očekuje. Ništavna, jer u njegovim očima nije lepa kao nekada. Ništavna, jer sve što bi rekla on zna bolje. On koji je isisao iz nje zadnji atom snage, gleda je zbunjeno. Nije mu jasno zašto je namrgođena, zašto beži u san i kad nije vreme za počinak. Nije mu jasno zašto je usahnuo osmeh na njenim usnama. On veliki, svemoćni. On, koji na svaku njenu reč ima spremnih najmanje deset. On koji joj spočitava svakodnevno kako on nije kriv za njenu propast! Da li je njena propast, to što celu kuću drži na svojim plećima? Spočitavajući joj svakodnevno i podvlačeći reč „propast“ ubedio ju je u sopstvenu propast u sopstveni poraz u sopstvenu nemoć.

A ona? Nje nema. Umesto hrabre, odvažne samosvesne žene ostala je senka. Hodajuća preplašena senka.

Prodrmah je snažno. Toliko jako da joj je na tren fizički bol potisnuo onaj duševni. Ženo, probudi se! Ne dozvoli da te ubede da si bezvredna, da si beznačajna. Seti se ko si i šta možeš! Biti Feniks je dar od Boga dat, a ti ga imaš. Zar si zaboravila?

Izgubila si Boga u sebi, demoni zavladaše tobom. Ženo, probudi se! Osvesti se! Ubedili su te da si nevažna, ubedili su te da si nemoćna.

Ubedili su te…

Ne dozvoli da te ubede da si ništavna kako bi hranili svoj ego! Zašto si im poverovala?

Podsetih je na neke stvari iz njene prošlosti. Slušala me je nemo. Na tren zaiskri osmeh u njenim očima. Možda se budi, pomislih. Obradovah se.

Ne, samo je okrenula glavu na stranu. Kao da je htela da me prekine, da okrene razgovor na drugu temu. Iz njenih očiju sam čitala vapaj – „Ućuti, molim te!“

Nisam htela da ućutim. Namerno. Nisam htela da je izgubim, nisam htela da dozvolim da se ugasi…A, gasila se.

Ne dozvoli da te ubede da si nesposobna, da si ništavna, da si bezvredna… Ne dozvoli da te postavljaju na prvu borbenu liniju, prikrivajući sopstvenu nemoć, hraneći svoj ego tako što će minimizirati tebe i sva tvoja postignuća.

„Zastani, udahni, stani pred ogledalo. Priseti se ko si? Seti se šta možeš? Nađi snagu u sebi uz pomoć Boga. On će ti pomoći, neće te izneveriti. Odigni se sa tla, jer ti to možeš. Umeš ti to, uvek si umela. Još ovaj put, meni za ljubav…“

U trenu pogled joj se razbistri. Oči joj zasijaše onim nekadašnjim žarom. Srce mi ispuni toplina.

Odvažno ustade sa stolice, zabaci kosu i napravi pokret kojim kao da otresa nešto sa sebe. Kao da pokušava da zbaci sav teret dosadašnjeg života.

Dosta je bilo! Hvala ti beskrajno – to je sve što mi je rekla odlazeći.

Gasim cigaretu, ispijam preostali gutljaj kafe dok je posmatram kako odlazi. Uspeće, znam je. Znam i verujem u nju. Uvek je bila poput feniksa.

 

 

 17,106 total views,  1 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *