Poslednji susret – oda jednoj mladosti

Tražio  ju je u obrisima sećanja, praznim čašama, punim pepeljarama.

Iznova lijući potoke suza proživljavao je sve lepe trenutke provedene sa njom.

Čak i one druge, koji iako nisu sami po sebi lepi, urezani su mu duboko u sećanje i nakon mnogo proteklih godina.

Bio je vreo avgustovski dan.

Čekala ga je da se pojavi, da je izvuče iz ponora pakla.

Bio je njen andjeo čuvar, podrška, oslonac.

Šetala je nervozno po iznajmljenom stanu na Dorćolu, od jednog prozora do drugog, osluškujući korake na stepeništu.

Palila je cigaretu, jednu za drugom, verujući da će joj to doneti olakšanje bar na tren. Sati su sporo prolazili, a svaki minut je bio dragocen.Negde oko podneva tog vrelog avgustovskog dana začulo se zvono na vratima.Pritrčala je da ih otvori, verujući da će ugledati svog spasioca.

“Bleda si.” “Jedeš li šta”- bilo je prvo što je čula od njega.

Umesto odgovora iz grudi joj se ote težak uzdah.

Anoreksična, bleda sa tamnim kolutovima ispod očiju izgledala je bolesno.

Seo je na krevet, gledajući je nemo.

“Zvala si me”-rekao je, koliko da prekine tišinu koja je već postajala neprijatna.

“Molim te pomozi mi, ubiću se.”

Zagrlio ju je, a ona je naslonila glavu na njegovo rame i tiho zajecala.Proveli su par trenutaka ćuteći.

Jecala je, dok ju je on nežno mazio po kosi. Očinski, zaštitnički. Ona  je to tako doživljavala, jer nikada do sada nije osetila tu vrstu zaštite. Uvek sama. Bez ičije pomoći i podrške.

Padala, ustajala, iznova padala i kao da je to bio usud koji je od rodjenja prati uvek se vrtela u krug.

“Hitno mi je potrebno 20.000 eura”-prošaputala je, “Samo ti mi možeš pomoći.”

“Jesi li normalna, odakle mi tolike pare” -izbezumljeno je pitao.

“Ne znam.” “Pozajmi” “Uzmi od oca”, “Snađi se kako znaš”.

Koliko god da mu je njena molba delovala zapovedno, znao je da u tonu primeti molećivost pomešanu sa očajem.

Razmišljao je par trenutaka, ali ma koliko želeo da se usresredi na sadašnji trenutak, misli su ga nemilosrdno odvlačile unatrag.

Ona mu je bila prva i najveća ljubav.

Žena uz koju je osetio svu slast intimnog života.

Žena koju mu sudbina nije predodredila za životnu saputnicu, ma koliko je ta želja bila obostrana.

Pod pritiskom roditelja ,poštujući staru porodičnu tradiciju, oženio se ženom koja je bila njegove vere.

Da li ga je takav život ispunjavao, da li je bio srećan, ni sam nije znao.

Živeo ga je. Nekad kako želi, češće kako mora.

Krao je od života.Te kradje su bile bezazlene.

Sastojale su se od povremenih tajnih viđanja sa Anjom, ženom koju je beskrajno voleo, ženom koja mu je  ovog trena jecala na ramenu, dok je on smišljao načine kako da joj pomogne.

Bile su to prevelike pare koje on u ovom trenutku nije imao.

Misli su mu bile neodređene. Brišući joj suze, na trenutak je odlazio u prošlost, oživljavajući u sećanju sve lepe trenutke koji ih vezuju.

Njeni jecaji ga vratiše u stvarnost.Opet je tu u iznajmljenom stanu na Dorćolu.

Stanu u kom se miris cigareta uvukao u svaki ćošak.  Stanu u kome nemu tišinu narušavaju povremeni Anjini isprekidani jecaji.

Očajnički je tražio spas. Za nju, za sebe, za oboje.

Naslonivši glavu na njegovo rame, Anja je neprekidno jecala.Suze koje su joj se slivale niz lice, nisu bile suze samosažaljenja, već suze beznađa.U glavi joj bio košmar.

Razmišljala je o svojoj trogodišnjoj kćerki. Nedostajala joj je.

Ostala je sa  bakom. Anjinom  majkom, koja je inače svoju ćerku doživljavala kao nemoralnu i neodgovornu majku. Ali Anja nije bila takva, ili je bar mislila da nije.

Razmišljala je o svom promašenom životu, bivšem mužu koji je bez reči pozdrava otišao ostavivši je samu sa detetom.

Sećala se tog ružnog dana koji ju je doveo do svega ovoga.

Dana kada je nepromišljeno tudji novac htela da udvostruči kupujući nekretninu za koju se kasnije ispostavilo da nije legalna. Ostala je i bez stana I bez novca.

Maštala je da od dela koji bi pripao njoj obezbedi detetu i sebi pristojan krov nad glavom. Radovala se novom životu, ne sluteći da je to bio početak  kraja.

Suze koje su se slivale niz lice, izvirale su iz najdubljeg izvora njene ranjene duše, iz najdaljeg kutka njenog srca u kome je od pre tri godine nastanjeno to majušno biće koje je smisao njenog postojanja. Njena mala Lara.

Mora pronaći izlaz.

Zelenaši su nemilosrdni,a ne moze više ni da se krije.Potrebna je Lari,ona je čeka. Anji je u ovom trenutku pomoć bila potrebnija nego ikad.

Na trenutak je izbrisala suze,verujući da izlaz postoji, da će se rešenje pojaviti niotkuda.

Imala je samo jednu želju, misao koja ju je proganjala svih ovih dana samoće.Želju da vrati dug zbog kog’ joj prete, dug zbog koga se krije od svih, plašeći se za život svoje devojčice kao i za svoj život.

Želela je da pobegne iz pakla, da Laru uzme od majke i ode iz ove zemlje negde daleko. Daleko i zauvek.

Želela je da započne novi život uz svoju mezimicu. Život dostojan čoveka. Život lišen košmara i strahova.

Priljubljeni jedno uz drugo nisu ni primetili kako vreme brzo prolazi.

“Pokušaj, molim te”-uplakanim glasom prva je prekinula tišinu.

Uzeo je telefon, obavio nekoliko razgovora, dok ga je ona netremice posmatrala.

Rađala se nova nada.

Ma koliko se on trudio, suma koju je tražio bila je previsoka i niko od pozvanih prijatelja nije ponudio čak ni polovinu.

Osećaj nemoći ma kolko da mu je bio stran, ovog puta zagospodario je njime.

Očaj i nemoć, kombinacija u kojoj se gubi zdrav razum, a on je bio siguran da ga je izgubio.

Gledala ga je suznim očima, a onda naviknuta da se sama izbori sa svim životnim nemoćima i ovog puta je našla rešenje.

“Ne sekiraj se”,zagrlila ga je osmehnuvši se blago.

”Rešiću sama i ovaj problem!”

Izraz lica joj je postao drugačiji.

Delovala je samouvereno.Verovala je u ispravnost odluke, koju je u trenu donela.

Zamolila ga je da sa kreveta predje na stolicu, što je on bez pogovora učinio.

Trenutak njegove nepažnje, tren u kome je on bio ledjima okrenut ka njoj, ostao je da živi zajedno sa njim proganjajući ga kao najgora noćna mora.

Jeziv prasak je odjeknuo čitavom zgradom.

Prozori su se zatresli. Komšije su istrčavale iz svojih stanova.

Miris baruta se širio unaokolo.

U lokvi krvi sa pištoljem u ruci, ležala je Anja…

To je poslednje čega se seća pre nego što je pao u nesvest.

S.B.

 539 total views,  1 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.