Sklonište sećanja – pismeni sastav

Dragi naši školarci, pred vama je sastav na temu “Sklonište sećanja” koji se često obrađuje u starijim razredima osnovne škole. Ukoliko je  tema vezana za neko sećanje iz detinjstva, za neku dragu osobu, za nešto što vas tišti, čitajući ovaj sastav možete dobiti inspiraciju za pisanje. Ne bi nas radovalo da prepišete gotov sastav, jer na taj način sputavate svoju  kreativnost. Mi se trudimo samo da vam olakšamo i radujemo se  svakom vašem uspehu.

Vaša ISKRA MUDROSTI

Sklonište sećanja

Pokušavam da zaspim, ali bezuspešno. San mi ne dolazi na oči, a misli mi se vraćaju u ne tako daleku prošlost. Evociram uspomene iz najranijeg detinjstva.Ima ih, čak i pregršt. Naseljavaju mi misli čak i bez pitanja, ali ja pokušavam da proberem po njima, prisećajući se onih najupečatljivijih momenata.

I sada jasno vidim sliku svoje male dečje sobe. Išarani zidovi, krevet, ormarić i pregršt igračaka. Moj plišani meda bez kog nisam mogla da zaspim. Barbike, uredno poređane na polici, tabla za crtanje i mnoštvo zvučnih igračaka.Svako sećanje na taj period u meni izaziva tugu za prošlošću, tugu za bezbrižnim detinjstvom. Uvek kada stvorim sliku svoje sobe, pred očima mi iskrsne lik drugarice Ane sa kojom sam provodila svaki dan. Ana u mom srcu zauzima posebno mesto. Smeštena je u najdaljem kutku mog srca i svako sećanje na nju je protkano nadom da ćemo se nekad negde sresti.

Iako starija par godina od mene, nije joj smetalo da se druži sa mnom.

Od nje sam naučila mnogo toga. Uz nju sam zavolela džins i martinke. Bila je svedok mog prvog zaljubljivanja. Sa njom sam se osmelila da prvi put u luna parku sednem na čuvenu „balerinu.“ Uz nju sam naučila da vozim rolere i da skijam. Zahvaljujući njoj prestala sam da se plašim vode i uspevala da preplivam bazen po dužini. Znam da me je uvek doživljavala kao mlađu sestru koju nije imala a želela je. Poveravala se i ona meni. Nije joj smetalo što sam par godina mlađa. Bila je sigurna u mene i verovala je da nikada neću odati ni jednu njenu tajnu.

I nisam, zaista. Bile smo nerazdvojne godinama, a ja sam verovala da će naše prijateljstvo trajati zauvek. I bilo je tako sve do jednog dana kada  se zajedno sa roditeljima preselila u Australiju.

I sada u sećanju jasno vidim njen lik i moje uplakano lice dok smo ih ispraćali na aerodrom. I Ana je plakala. Žao joj je bilo što ostavlja jedan deo života iza sebe. Žalila je za svojim drugarima, svojom školom. Tugovala zbog stana koji su prodali i u koji se nikada više neće vratiti. Bolele su je uspomene spakovane u kutije i odnete kod babe i dede u selo. Plakala je i zbog rastanka sa mnom. Sigurna sam u to.

Mama me je sve vreme tešila. Naizmenično je tešila i nju i mene, govoreći nam da je život nepredvidiv. Nisam najbolje razumela šta to znači,mislim da nije ni Ana. Godinama kasnije sam se i sama uverila u to. Ana mi se nikada više nije javila. Njeni roditelji se nikada nisu javili nikome od starih prijatelja. Odrasli su ih odavno zaboravili, čak ih i ne pominju više. Ja nisam. I dalje u odajama svog srca čuvam sećanje na Anu. Čuvam je od zaborava.

I sada pokušavajući da utonem u san u sećanju proživljavam sve lepe trenutke provedene sa Anom, verujući u nepredvidivost života. Izvlačim ih iz sećanja znajući da su tamo skladišteni. Verujući da ćemo se sresti nekad, negde.

Ukoliko vam treba još neki gotov unikatan sastav kao podsetnik, možete pogledati OVDE!

 23,233 total views,  4 views today