Uspešne žene – učenici i roditelji iz ugla Milane Kiš

Sjajno je kada je čovek ostvaren na svim poljima. Kada se daje nesebično svemu što radi i kada o tome govore rezultati. Upravo takva je Milana Kiš, psiholog u OŠ „Petar Kočić“, mama divnih Ive i Igora i žena koja nesebično deli savete vezane za roditeljstvo i roditelje. Roditelji neretko imaju nedoumice koja ona veoma uspešno rešava. A učenici je obožavaju.

Kada i kako ste došli na ideju da pokrenete jutjub kanal o roditeljstvu?

Pre 4 godine, sam došla na ideju da pokrenem kanal. Prvi cilj je bio da sve teme koje znam da brinu roditelje, podelim sa mojim roditeljima iz škola u kojima sam tada radila. Sada radim samo u jednoj, a tada sam radila u dve škole. Često se dešavalo da su roditelji ili prezauzeti da dođu na razgovor ili im vreme ne odgovara.

Kao i da i kada dođu imaju jako puno pitanja. Razgovori su trajali duže od sat vremena i tada veoma malo mogu da zapamte. Ideja je bila da im snimanjem videa pomognem. Snimak mogu pogledati u vreme kada im odgovara i onoliko puta koliko im je potrebno.

Šta je Vaša pokretačka snaga u svemu što radite?

Bolji svet! Rasterećeniji roditelji, srećnija deca, radosnije društvo – sva deca su naša deca, jer će sutra to dete biti naša frizerka, naša bankaraka, naš poštar, naš doktor, nastavnik… ulažući u svakog člana društva ulažemo u bolje sutra.

 U Vašim klipovima ima dosta korisnih saveta, poput onih o zdravoj ishrani, o dobroj organizaciji i slično.

Najsigurnija sam da snimam i delim ono što živim. Ima videa u kojima kažem da ovo sve delim , jer sam i sama prošla razne neuspehe, loše pristupe i dr. i našla bolji način da dođem do rezultata.  Većinu onoga što radim volim da prvo razumem kako i zašto i nakon toga da primenim. Ono u čemu se nisam snašla to ne delim 🙂

Za mene roditeljstvo nije samo vaspitanje ili samo znati  kad se šta kod deteta razvija, pa na tome raditi. Za mene je roditelj neko ko razmišlja i o ishrani svog deteta, o zdravlju, o tome kako se organizovati tokom dana da imamo vremena i za svoje potrebe i za potrebe dece i porodice. Takođe, na kanalu ima i dosta videa sa putovanja, koje ja nazivam „iskustveno učenje“, jer decu istoriji, umetnosti i uopšte kulturi najviše možemo učiti tako što to žive, a ne sedenjem ispred ekrana ili slikovnice i gledanjem u slike. Kada dete uđe u katedralu ima jasniju sliku koliko je ta građevina velika i veličanstvena. Mada  isto tako kada uđe i u štalu, zna kako izgleda krava, kakvog je mirisa i koliko glasno muče.

Da li se ti saveti baziraju na ličnom iskustvu i ako da koliko često ih primenjujete?

Na mom kanalu nema saveta o tome kako da dete počne samo da jede, jer sam dosta dugo hranila decu, ali zato od 4. godine uključuju veš mašinu i o tome postoje videa.

Najsigurnija sam da snimam i delim ono što živim. Ima videa u kojima kažem da ovo sve delim, jer sam i sama prošla razne neuspehe, loše pristupe. A onda sam  našla bolji način da dođem do rezultata.  Većinu onoga što radim volim da prvo razumem kako i zašto i nakon toga da primenim. Ono u čemu se nisam snašla to ne delim.

Radite kao psiholog u osnovnoj školi, opišite nam jedan dan na poslu i izazove sa kojima se suočavate.

Jedan dan… Ovo mi je najteže da opišem. Najveći izazovi na poslu nastaju u odnosima sa odraslim ljudima kada nisu spremni da se posvete onome što radimo svi zajednički.

Pored svakodnevnih poslova psihologa od rada sa nastavnicima na poboljšanju kvaliteta nastave, do rada sa učenicima, profesionalne orijentacije i svega ostalog. U svom radu volim da radim ono što učenike pokreće i inspiriše. Da ih učim mnogim stvarima.  Tako sam tokom rada radila se učenicima i koreografije i organizaciju maskenbala, igranki, sportskih utakmica i takmičenja.

Sa nekim sam išla i u šetnju na njihovo omiljeno mesto. Neke sam učila kako da izduvaju nos, a neke kako da se sami obuku. Neke sam vozil u hitnu sa razbijenom glavom, neke sam posećivala u romskom naselju i dovodila ih u školu. Jednom prilikom sam čak pomogla učenici da izvadi i zub (tokom škole u prirodi).

Jedan od događaja koji ću pamtiti je Novogodišnja modna revija koji su organizovali i izveli učenici 8. razreda kojima sam te godine bila razredna. U celoj aktivnosti je učestvovala skoro cela škola i drugi učenici i nastavnici i roditelji.

Svi učenici odeljenja su imali po neku ulogu: DJ, voditelji programa, obezbeđenje, kostimografi u garderobi, žiri, učenica koja je pohađala muzičku školu je pevala.  Učenik koji trenira karate je sa članovima svog kluba izveo kate, dok su se ostali učenici škole takmičili za najbolje odevne kombinacije i najluđu frizuru.

U nastavku teksta možete pogledati snimak za Novogodišnje revije koju je Milana osmislila sa svojim učenicima.

Šta biste rekli za sebe – kakav ste roditelj? Spadate li u kategoriju onih koji kažnjavaju i nagrađuju ili vaspitavate primerom?

Vaspitanje primerom mi je veoma važno i to mi daje veru da će moja deca izrasti u ljude – koji na prvo mesto stavljaju sebe. Ali su jednaki sa svima ostalima ili da prihvataju i vole sebe i one oko sebe. U vaspitanju težim da decu disciplinujem – da znaju da svako ponašanje, svaka akcija ima svoje posledice.   Često im kažem „Dobro se dobrim vraća, a zlo se skupo plaća“.

Svedoci smo vremena u kome mobilna tehnologija uzima primat. Imate li neki savet kako decu vratiti knjizi ili kako ih motivisati da čitaju?

Okružiti ih knjigama od prvog dana. Čitati im kada se onako ušuškaju i priljube uz nas pred spavanje. Povezati pozitivne emocije sa knjigom. Učlaniti ih i voditi u biblioteku. Ovo je ono šta ja radim i deca su zavolela knjigu. Međutim samo čitanje im nije omiljeno i više uživaju da im ja čitam.

Mnogo ljudi ima problem sa dobrom organizacijom i uvek kao da im nedostaje vremena za sve što su isplanirali, koji je Vaš recept za dobru organizaciju?

Odrediti prioritete i „raditi ono što vas najviše veseli“. Kada imam jasan cilj, zadatak ili rok, onda stavim plan na papir i svakodnevnog ga pratim. Ako odstupim onda i plan prilagodim.

 

 

Znamo da roditelji najčešće strepe od polaska deteta u prvi razred. Šta biste im poručili? Kako biste ih ohrabrili?

Iz mog iskustva postoje dve grupe roditelja kod kojih je strepnja najveća.  Roditelji koji najviše strepe su oni koji su sve odlično uradili. Njihova deca su pripremljena za školu. A postoje i oni koji  su svesni šta to nisu uradili i tada ne treba da čekaju da situacija prođe. Spremni su da pomognu svom detetu. Najčešći primer je kada dete ne izgovara sve glasove pravilno i roditelj to zna. A ipak  se nada da će „samo proći“, što se obično ne dogodi.

Možete li sebe da zamislite u nekoj drugoj profesiji, u nečemu što nema dodirnih tačaka sa decom?

Mogu. I sada, kako stručni saradnik u školi, najveći deo vremena radim na osnaživanju i učenju odraslih.  Radim na osnaživanju  nastavnika i roditelja o deci.

Šta biste želeli da poručite čitaocima našeg portala?

Volite sebe, slavite život, zagrlite sve dobro oko vas.   Odvojte svakog dana jedan delic za svako svoje dete jer je za njih to ceo svet.

 

 516 total views,  1 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.