Jelena žena koje nema – Ivo Andrić analiza dela

Jelena žena koje nema je Andrićeva pripovetka pisana u prvom licu jednine. Simbolično je da Ivo Andrić svoju Jelenu viđa u posebnim okolnostima i posebno kada je prigušena svetlost. Andrićeva ispovest o imaginarnoj ženi se sastoji od tri dela i to „Od samog početka“, „Na putovanju“ i „Do dana današnjeg.“Ovo piščevo snoviđenje bi se moglo tumačiti kao tri dela dana i to: jutro, podne i veče. Takođe se smatra da može da se poredi i sa godišnjim dobima kao što su proleće, leto i jesen. A najverovatnije od svega je da su u pitanju tri razdoblja u životu svakog čoveka i to: mladost, zrelo doba i starost.

U narednim redovima vam donosimo analizu Andrićeve Jelene, kao i zanimljivosti iz Andrićevog života kako biste mogli lakše da razumete ovo delo. Svakako vam preporučujemo da pročitate pripovetku radi kompletnijeg doživljaja.

Književna analiza

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Jelena žena koje nema – analiza

Pisac piše u prvom licu jednine o imaginarnoj ženi koja pitanje da li zaista postoji ili je plod njegove mašte. Priviđa mu se toko proleća, leta i jeseni. Takođe mu se priviđa  u posebnim okolnostima, kao npr. dok sedi kraj otvorenog prozora ili tokom putovanja na praznom sedištu kupea. Priviđa mu se među stvarima, priviđa mu se na ulici. Karakteristično je da mu se uvek priviđa kada vlada neka prigušena svetlost.

A polutama je najlepše i najinspirativnije mesto za romantiku. Jelena je imaginaran lik koji se pojavljuje u piščevoj mašti i snoviđenju. „Kada sam ušao u predsoblje, u njemu je vladao već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedan prozor, još crven od večernjeg neba. Na podu je ležao moj prtljag već spremljen za put. Među koferima sa glavom na najvećem od njih, sa licem okrenutim ka zemlji, ležala je Jelena.“

Jelena kao muza piščevog bitisanja i stvaranja

Karakteristično je da čim se upali svetlost, priviđenje nestaje. Jelena predstavlja izmišljeno, imaginarno biće koje daje smisao piščevom životu. Zapravo ona je muza, inspiracija njegovog bitisanja i stvaralaštva.

U prvom odeljku „Od samog početka“ vidimo da pisac viđa Jelenu iznenada, neočekivano, ali veoma često. Za razliku od prvog odeljka u drugom odeljku „Na putovanjima“ pisac opisuje taj izmišljeni susret sa njom kao čudan i nezaboravan. Čak nas upoznaje sa mestom dešavanja, tj. njihovog susreta. Navodi da se to desilo u Carigradu u prodavnici krzna. „Preda mnom se prosu devičanski obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen  Jelenin lik u hodu. Ugledao sam je, kao nikad u svoj njenoj veličini i lepoti…Od tog dana više se  nije  javila nikad.“

Ovo se može shvatiti kao piščev nagoveštaj da ulazi u zadnje razdoblje svog života. Samim tim što mu se više ne priviđa imaginarna žena, pisac to doživljava kao kraj života na ovoj planeti. To se najbolje oslikava u sledećoj rečenici – „Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda.“

Jelena, kao piščevo nadahnuće

Pisac se teško miri sa svojim odlaskom sa Zemlje, tako da nestanak Jelene nagoveštava da mu se bliži kraj. S toga on očajnički želi ponovo da je sretne. Pripovetka Jelena žena koje nema je objavljena 13 godina pre piščeve smrti. Ova misteriozna žena je verovatno bila inspiracija za njegovo stvaralaštvo. Bila je njegovo nadahnuće.

Jelenu je jednom ugledao na igranci u licu nepoznate žene. Kako je bila gužva nije uspeo da joj priđe bliže tako da se ona izgubila u masi. Sličnu situaciju je imao i na stadionu. Upravo zbog toga pisac sve češće posećuje takva mesta u nadi da će je negde sresti. Jednom čak i započinje razgovor sa njom, ali s obzirom na gužvu i galamu nije mogao pravilno da razazna njene reči. Tada napokon shvata da je nema.

Bez obzira na sve pisac se ne predaje, on čeka njeno pismo iako zna da mu neće nikada pisati. Čak ume da se trgne uvek kada čuje reč „pismo“, jer to mu predstavlja asocijaciju na imaginarnu ženu, Jelenu. „Nikada neće pisati? Ne postoji?…Dobro, neće i ne može pisati. Nikad, ali kada bi sutra osvanulo njeno pismo sa porukom…“ Vidimo da se prepiću piščeva želja i mašta sa realnošću koja je surova, jer je on sasvim svestan da nikada neće dobiti pismo od imaginarne žene.

Jelenino pismo – mašta ili stvarnost?

Šetajući jednom nailazi na ispisan papir i čita Jelenino izmišljeno pismo koje nikada nije ni primio. „U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na moru, gde ona letuje.“ Karakteristično je da pisac uvek prekida čitanje kada bi trebao da sopšti neki ključni podatak kao što je naziv mesta ili datum. Kao što se neočekivano pojavilo u njegovom snoviđenju tako bi misteriozno i neočekivano i nestajalo.

Čak je jednog prolećnog dana Jelena stala iza njega spustivši ruku na njegovo rame. „To je više bila misao na žensku ruku. Kao senka koja je počivala na mom ramenu, ali kao senka koja ima svoju nemerljivo malu ali stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.“ Na kraju pisac konstatuje – „Opet je proleće. Bogat sam, miran i mogu da čekam… Znam da se svuda i svagda može Javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem.“

Bez obzira što je svrstana u pripovetke Andrićeva Jelena žena koje nema, ona se protivi osnovnoj karakteristici epskog dela, jer ne može da se prepriča. Nema fabulu. Ona je kao lep san koji se rečima ne može opisati. Od davnina se postavlja pitanje ko je zapravo ta misteriozna Jelena?

Ko je Jelena, žena koje nema?

Kako bi se ova pripovetka bolje shvatila i razumela, bitno je navesti jedan detalj iz Andrićeve biografije. Sem što je opšte poznato da je bio dobitnik Nobelove nagrade, nešto manje se zna o njegovom emotivnom životu. Ivo Andrić je godinama bio zaljubljen u srpsku kostimografkinju Milicu Babić, udato Jovanović. Ona je bila žena Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca sa kojim je Andrić bio dobar prijatelj. Godinama je potajno bio zaljubljen u Milicu i čekao je čitavih 30 godina. Nakon što je Milica sahranila muža udala se za Ivu Andrića. Ona je bila njegova jedina i najveća ljubav. U braku su bili nepunih 10 godina, a razdvojila ih je Milicina prerana smrt.

Sedam godina posle toga umro je i Ivo Andrić. Tako da se sa sigurnošću i opravdano može tvrditi da je Jelena žena koja nema, upravo Milica Jovanović. Veliki književni kritičari čuvenu Andrićevu rečenicu „Ništa ne biva pre nego što treba da bude“ doživljavaju baš kao potvrdu njegovog života.

Uostalom kad malo bolje razmislimo  možda svako od nas ima neku „Jelenu“, nekog koga nema, nekog ko nam je inspiracija, muza i nadahnuće.

Možda će vas zanimati Mostovi, istog autora. Možete ih pročitati OVDE!

 

 56,346 total views,  5 views today