Šuma Striborova, analiza i prepričavanje

Šuma Striborova je jedna od nekoliko priča koje se nalaze u zbirci bajki Ivane Brlić – Mažuranić „Priče iz davnina.“

S obzirom da je u pitanju bajka, ovde se pojavljuju nestvarni likovi, kao što su: Domaći, snaha –zmija kao i starešina začarane šume Stribor. Ovi nestvarni likovi su isprepletani sa stvarnim, realnim likovima kao što su starica i njen sin.

Bajka Šuma Striborova ukazuje čitaocu da ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog izgleda, već na osnovu njihovih dela. Mladić u bajci je bio oduševljen lepotom devojke –zmije, tako da usled zaslepljenosti ljubavlju nije primećivao koliko je ona zapravo zla. Za razliku od mladića, njegova majka, žena sa iskustvom je odmah uočila loš karakter svoje snahe.

S obzirom da je ljubav slepa, mladić nije bio svestan majčinih dobrih namera. Ne kaže se uzalud da je zaljubljenog čoveka teško odvratiti od predmeta njegove zaljubljenosti. Pokušavajući da uveri sina ko mu je žena, jadna starica biva prognana od strane svog sina. No, kako je starica bila poštena, plemenita i dobronamerna u pomoć su joj priskočila mistična bića.

Šuma Striborova – kombinacija stvarnih i nestvarnih bića

U ovoj bajci, veštom rukom autora je opisana neizmerna ljubav majke prema sinu. To je čak i u realnom životu istina, jer majka će voleti svoje dete bez obzora kakav god da je prema njoj. Majka je uvek spremna da se žrtvuje za svoje dete bez obzira na njegovo ponašanje. Na samom kraju ove bajke se posebno ogleda veličina majčine ljubavi prema sinu. To je u momentu kad starica odbacuje sopstvenu sreću kako bi sačuvala sećanje na sina, bez obzira na nepravdu koju joj je učinio.

I baš zbog toga na samom kraju bajke, starica je uspela da dočeka pravdu. I kao što se to inače dešava u bajkama i ova bajka ima srećan kraj.Dobri likovi na kraju bajke završavaju srećno, loši likovi nesrećno, a čitalac je kroz ovu bajku naučio važnu životnu lekciju.

Šuma Striborova – književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: bajka

Mesto radnje: Šuma Striborova, selo

Vreme radnje: davno

Tema: Pokušaj starice da dokaže sinu da je oženio zmiju.

 Ideja: Majčina ljubav je bezgranična

Šuma Striborova – analiza likova

Majka – mudra i oprezna. Privržena prema sinu, prema kome gaji neizmernu ljubav.

Sin – pošten, naivan, lakoveran. Nepromišljenim postupcima najpre osuđuje majku, a zatim je moli za oproštaj.

Snaha – zlobna, lukava, proždrljiva, baš kako je i opisana „prava zmija.

Šuma Striborova – prepričavanje bajke po celinama

Mladićev dolazak u šumu

Jednog zimskog dana momak je ušao u šumu Striborovu, ne znajući da je začarana. Nije znao da se u toj šumi dešavaju razna dobra i loša čuda, prema zasluzi. Nije znao da će šuma biti začarana sve do momenta dok u nju ne uđe neko kome je draža spostvena nesreća zarad sreće najdražeg bića.

Cepajući drva, onako umoran, mladić je seo na panj da se odmori. Tada je iz panja izašla zmija koja mu se počela umiljavati. Ustvari to nije bila obična zmija, već devojka koja je bila ukleta zbog zlobe i greha. Ukoliko bi je neko oženio, ona bi bila oslobođena. Vešto i lukavo je gledala momka u oči verujući da je naivan i razmišljala je kako bi to mogla okrenuti u svoju korist. Naivan mladić je bio zadivljen izgledom zmije i u šali prokomentarisao kako bi je mogao povesti kući. Čuvši to zmija se preobrazila u devojku, ali joj je u ustima ostao zmijski jezik.

“Evo me! Vodi me kući i venčaj se sa mnom!” bilo je prvo što je devojka izgovorila. Međutim, mladić joj objasni da nije imao nameru zaista da se oženi sa njom, jer bi se opet mogla pretvoriti u zmiju i pobeći mu.

Kako je ona bila lukava ali i lepa, a momak naivan bilo ga je sramota da je ne povede kući. Naravno, tog momenta momak nije znao da devojka u ustima ima zmijski jezik. Lakoverni mladić je povede svojoj kući, gde je živeo sa starom majkom prema kojoj je bio veoma brižan.

Snaha šalje staricu na liticu po sneg

Kako dođoše kući, majka je odmah primetila da devojka ima zmijski jezik i ukazala je sinu na to. Međutim, naivni mladić umesto da poveruje majci, proglasi je vešticom i omrznu je. Kako su svo troje živeli zajedno snaha nije mogla da prikrije svoju zlobu prema svekrvi i smišljala je razne nemoguće zadatke za nju.

Tako ju je jedan dan poslala na liticu da joj donese snega kako bi se umila. Starica je pokušala objasniti snahi da ne postoji put koji vodi do litice, ali zla snaha je imala spremno rešenje. Reče joj da povede kozu koja će je odvesti do litice, a neka se vrati istim putam naglavačke. Naivni sin se smejao na to, jer je gledao na sve moguće načine da ugodi svojoj ženi.

Krenuvši po sneg, majka je najpre htela da se pomoli Bogu, ali se u trenu predomislila iz straha da bi Bog mogao pomisliti da ni njen sin nije dobar. Ali, Bog je svakako bio uz nju, tako da je uspela lako da se vrati sa litice.

Starica odlazi po ribu na zaleđeno jezero

Sledećeg dana, snaha je naredila starici da joj donese šarana iz rupe na zaleđenom jezeru. Starica, reče da je to nemoguće, jer je led tanak i da će upasti u jezero. No, zla snaha nije imala obzira a naivni sin se i dalje smeškao.

Hodajući po ledu, baka se opet htela pomoliti Bogu, ali je odustala razmišljajući da bi najbolje bilo da pogine. Led pod njenim nogama je pucketao, a očajnoj baki su se slivale suze niz lice. I, kako su u bajkama svakakva čuda moguća, tako se i ovde iznad bake pojavi galeb koji je nosio ulov ribe. Ispusti jednu ribu, koja pade pred baku a starica je sva srećna odnese kući snahi.

Siromašna devojka i luč na dar

Trećeg dana, baka je uzela da zakrpi sinovljevu košulju, ali joj je snaha otela govoreći da to nije njen posao. Uplakana starica sede ispred kuće i poče dozivati Boga u pomoć. Tuda je prolazila mlada siromašna devojčica koja je prodavala luč. No, baka zbog nemaštine nije mogla kupiti, ali se ponudi da joj zakrpi rukav. Devojčica prihvati, radujući se što joj neće više biti hladno, a za uzvrat pokloni baki svežanj luči.

Starica u društvu mističnih bića

Iste večeri, snaha naredi baki da zagreje vodu dok su oni kod kume. Baka naloži oganj sa lučem koji je dobila od siromašne devojčice, ali tog momenta začu pucketanje. Iz vatre poiskakaše Domaći, bilo ih je puno. Smejali su se, vriskali i zaigraše kolo. U sledećim  redovima je to najslikovitije prikazano.

“Sol prosuše, kvas proliše, brašno rastepoše – sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i grije; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utehu.”

Baka se uhvati u kolo sa Domaćima, a zatim im ispriča svu svoju nevolju koja ju je zadesila, verujući da će joj oni pomoći. Najmanji među njima Malik Tintilinić, obeća baki pomoć.

“Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i donijet ću ti svračjih jaja. Podmetnut ćemo ih pod kokoš, pa kad se izlegu svračići, prevarit će se snaha: polakomit će se kao svaka šumska guja za svračićima i isplazit će jezik.”

I zaista se tako i desi, Malik pokaza baki gde je snaha nasadila kokoš, a zatim joj iste noći donese svračija jaja. Snaha je naredila starici da vodi računa o kokoški, kako bi se pohvalila pred celim selom da će za Božić imati piliće kada ih niko ne bude imao.

Naivni sin je izbacio majku iz kuće

Nedugo potom kada su se izlegli svračići, baka javi snahi, a ona okupi celo selo kako bi joj se divili. Naravno, među okupljenim ljudima bio je i bakin sin. Kad je starica podigla kokoš ispod nje su se razleteli svračići. Snaha, naravno, nije mogla da obuzda svoju ćud pa je poletela za njima sa isplaženim zmijskim jezikom. Okupljeni ljudi videvši to prestraviše se, uzeše svoju decu i brzo odoše kući.

Pokušala je starica da ukaže sinu, ali bezuspešno –“Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči vidio, koga u kući hraniš.”

Međutim, sin umesto da poveruje majci, zaključio je da mu je majka veštica i da su se toga izlegli svračići. Umesto da otera ženu, sin je isterao majku iz kuće. Očajna starica ga zamoli da ostane bar do mraka, kako komšije ne bi videle da ju je sin isterao.

Uveče, starica napusti kuću ponevši sa sobom ono malo luči što joj je preostalo. Momenat kad starica izlazi iz kuće, opisan je u bajci kao momenat kada se vatra ugasila a sa zida je spala ikona ( raspelo). Sin tada shvati da je učinio nepravdu i veliki greh prema majci, ali nije smeo ništa reći ženi, jer se plašio njene reakcije.

Zla snaha je želela poći za staricom da gleda kako će baka umreti od hladnoće.

Šuma Striborova utočište za staricu

Starica je hodala po snegu do iznemoglosti, a kad više nije mogla, sela je, razgrnula sneg i sa preostalim lučem zapalila vatru kako bi se ogrejala. Opet se iz plamena pojaviše Domaći –“Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu!”

Baka im ispriča svoju tešku životnu priču i zamoli ih za pomoć. Malik Tintilinić je imao rešenje za sve. Pozvao je jelena i 12 veverica. Starica je sela na jelena a Domaći na veverice i uputiše se u šumu Striborovu.

Idući za njima, snaha se setila da je nekad bila u toj šumi i da je bila ukleta, ali nije uspela da se seti zbog čega. Koliko je bila zlobna dokazuje i to da se neizmerno radovala bakinoj nesreći. Smatrala je da će dolaskom u šumu Striborovu to biti bakin kraj.

Stribor ima rešenje koje je starici neprihvatljivo

Stigavši pred Stribora, šumskog starešinu, starica mu ispriča svu svoju muku. Sledeći pasus najbolje opisuje kako je Stribor reagovao na sve “Ne boj se, starice! Ostavi snahu, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!”

Pogledavši u tom pravcu, starica je videla svoje selo iz mladosti, a po Striborovoj preporuci trebala je otvoriti ogradu i pljesnuti rukama. U tom slučaju bi se vratila u mladost. Koliko god da joj se ova ideja dopala, starica se brinula pitavši šta će onda biti sa njenim sinom. Kad je čula da bi u tom slučaju sin ostao u sadašnjosti a ona se vratila u prošlost i da ga se ne bi više sećala, odustala je. Starica se zahvalila Striboru, rekavši mu da će rađe živeti u svojoj nesreći nego da zaboravi sina.

“Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njezina nevolja, nego sva sreća ovog svijeta.”

Tog momenta se zanjihala cela šuma, nestao je dvor. Nestali su Stribor i Domaći a snaha se opet pretvorila u zmiju. U sredini šume ostali su samo starica i njen sin.

Videvši šta se desilo, lakomisleni mladić se molio Bogu i majci da mu sve oproste. Bog je uslišio njegove molitve i oprostio mu, a majka, kao majka – nije mu ništa zamerila. Bajka se završava tako što se naivni mladić oženio sa siromašnom devojkom koja je starici poklonila luč.

“Još i sad sretno žive svi zajedno, a Malik Tintilinić im u zimske večeri rado na ognjište dolazi.”

I ovde vidimo osnovnu karakteristiku bajke, da na samom kraju dobro uvek pobeđuje, dok zlo biva prognano i kažnjeno.

Ukratko o autoru:

Ivana Brlić – Mažuranić, rođena je u Ogulinu 1874.godine, a umrla u Zagrebu 21.09.1938.godine. Objavila je mnoga značajna dela, a njene „Priče iz davnina“ prevedene su na 10 svetskih jezika.

 

 

 

 

 3,240 total views,  3 views today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *